Volonterski dnevnici

Juče me je obradovala poruka sa obaveštenjem o uplati sto evra. Odlučio sam da ih iskoristim za odmor u južnim delovima naše države.

Bankomat je izjavio da više nema papira. Naravno, ništa ne može kako treba da funkcioniše. Moj cinizam me je pak preduhitrio jer je mašina odmah potom zašuštala, brojeći i izbacujući siću koja je značila.

Jutarnja rutina

Neki ljudi su pre dve-tri nedelje naučili klingonski, neki su počeli da rade jogu, ili su pak okrečili sobu, popravili stari usisivač, naučili da žongliraju, ošišali šiške…svi smo našli nove hobije, ili smo usavršili stare.

Kako se završilo vanredno stanje, tako je mene obuzeo osećaj da moram nekud da žurim. Valjda i galama i gužva koje dopiru sa ulice tokom čitavog dana utiču na to da budem nervoznija..

Sedimo i ručamo. Naravno, na televozoru su najnovije vesti o koroni, ali sve nam se to čini već poznato, pa ne obraćamo pažnju. Neki za to imaju poseban izraz ,oguglali smo. Luka, mladji brat, gleda na telefon: ,,Vec je deveti maj?!’ Zaprepašćeno pita i dodaje: ,,Gde je meni prošlo ovih dva meseca?“

Radni dani su prestali da se razlikuju od vikenda, svaki dan se svodi na iste ili slične stvari koje radim bez velikih promena. Fasciniran sam kako je ovo prvi put u mom životu da vidim da ceo svet i svaka osoba na planeti zemlji priča samo o jednoj stvari.

Konačno su prošle „ključne“ nedelje!

Danas je ponedeljak. Probudila sam se u deset kao i obično.Čitanje dnevne štampe sam svela na minimum jer je korona skoro jedina tema okojoj se govori i više mi ne prija da ceo dan čitam i slušam o njoj. Strah i panika koji su u početku bili prisutani smanjeni su.

Izolacija dan… ne znam koji. Ali je veliki redni broj. Jutro kao i svako drugo. Očekivano, kasno se budim i ne žurim sa ustajanjem. Nije ni čudo, do kasno sam sinoć gledala videe na YouTube-u.