Kraj je. Da, konačno je kraj, a posle njega dolazi nov početak, posle svih sabranih misli, osećanja i razmišljanja. Nedostajali su mi prijatelji, šetnje, treninzi i naravno – priroda. Iako je došlo vreme da se vratimo i onim obavezama koje ne volimo, moram da priznam da su mi one pomalo i falile. Dobro je što sam konačno pronašla posao koji je zanimljiv i kreativan. Moram da priznam da sam posle dužeg vremenskog perioda opet srećna. Trudila sam se, zaista jesam, a telefon ne prestaje da zvoni, što me zaista raduje. Rešila sam da ne brzam nikuda, kao što to inače radim. Sad bih verovatno izašla u grad i vratila bih se ujutro, ali u čemu je poenta? Posle svega sam shvatila koliko mi zapravo nisu nedostajala mesta na koja sam išla, nego ljudi. Manjak slobode i ljudskog kontakta me je naveo da razmislim o tome šta mi je zaista važno. Na kraju dana, bitno mi je da mogu da se vidim sa dragim osobama, da razgovaram, šalim se, pevam…
Radujem se novim projektima, susretima i radionicama. Nekad mi je žao što ne mogu da budem na deset mesta u isto vreme, ali sam vremenom naučila da je bolje biti i na jednom mestu, ali u pravo vreme, gde mogu da se dam celim srcem i da dam svoju energiju maksimalno. Osećam da je to vreme došlo, a na meni je da se organizujem. Priznajem da tu tehniku još uvek usavršavam, ali kao tipičan ENFP, prilično dobro plivam za sada. Rekla sam da ću konačno da usporim, zar ne?
Mogu slobodno da kažem da na kraju ipak nisam našla nov hobi, a šiške su ostale iste dužine (hvala mama), ali sam uspela da iskoristim prethodnih par meseci da se saberem, planiram šta ću dalje, kao i da se spremim za nove poslovne prilike, kreativne ideje, druženja i izazove koji dolaze. Valjalo bi položiti i neke ispite, a posle ćemo da se žurkamo.
Za tebe je svoj dnevnik otvorila: Lara Čakširan, volonterka Tima za javne akcije