Dragi Dnevniče, nismo se dugo čuli. Puno toga se dogodilo u nedelji za nama. Pri završetku aprila mnogi su ponovo izašli na ulice. Naši dragi penzioneri su konačno stasali da ih pustimo van kuća. Da, da i to ne samo sto metara već skoro čitavih trista! Bake i deke tako brzo odrastu. Bez sumnje ponosan sam na njih jer su stojički izdržali prethodni period. Deca u Španiji su ponovo izašla na ulice posle dugog vremena. I kod nas su deca trčkarala kao u „Maratoncima“ uzvikujući „Ponovo radi Skupština!“. Naš Đenka je bio darežljiviji pa je umesto sitniša za sladoled obećao da će mami i i tati dati po sto evra ako ga pozovu.
Nisu samo bake, deke i deca šetali ove nedelje. U večernjim satima u našem glavnom gradu bio je organizovan festival baklji. Dragi čika Đuka je okupio drugare i odlučio da nas iznenadi. Naravno „Partibrejkeri“ su se odmah našli pametni pa ih nazvali huliganima. Festival je bio toliko uspešan da se proširio i u Novi Sad i Niš. Čuo sam da je Niš skoro goreo kada se festival neplanski proširio na tendu jedne prodavnice! Čika Đuka baš zna da zapali žurku. Nadam se da neće organizovati moj rođendan.
Povod za ovaj festival bila je muzička sekcija kojoj sam se i ja pridružio nedavno. Da li si Dragi Dnevniče znao da je naša zemlja puna bubnjara? I sam sam se iznenadio kada sam začuo komšije da vežbaju pa sam im se pridružio. Kako je dobar osećaj biti u ovom orkestru!
Ponovo sam pogledao jedan od omiljenih filmova „Pride“ (2014). Ponovo je ostavio veliki utisak na mene. Film je o istinitoj priči u kojoj grupa lezbejki i gejeva iz Londona pomaže rudarima koji su u štrajku. Radnja se dešava 1984. (zanimljiva godina zar ne?) kada je na mestu premijerke bila Margarte Tačer. Probudio mi je revolucionarni duh.
Iskoristio sam ovaj period za usavršavanje stranih jezika. Engleski mi ide sve bolje i bolje. Simsonove gotovo da gledam bez prevoda. Francuski uz Dolingo mi se takođe poboljšava.
Od ponedeljka bi trebalo da krene međugradski i gradski prevoz. Mislim da je to znak da se život polako vraća u normalu. I sa fakulteta stižu glasovi da bi ispitni rok mogao da počne krajem maja ili početkom juna. Nadam se da će nam nadoknaditi propušteni aprilski rok, to bi mi mnogo olakšalo polaganje ispita.
Još jedna divna stvar se vraća! Moj omiljeni kafić se ponovo otvara od ponedeljka. Konačo ću popiti savršenu kafu (Aleksa ako čitaš ovo tvoja kafa je najbolja neskafa ikada).
Za kraj sam ostavio ono najteže. Sledeće nedelje će se desiti nešto srašno. Znaš da se svake godine uvek ponovi. Još uvek sam mlad ali nekako nije više prijatno. Zašto ne bi smo mogli da se zadržimo na broju godina koji nam odgovara? Osamnaest je bilo lep broj, i devetnaest. Dvadeset je isto lep boj, malo okruga ali lep. Dvadeset jedan nije baš zanimljiv. Da li bi ovaj rođendan mogao da preskočim, ipak je karantin?
Dragi Dnevniče, čuvaj se, pij dosta tečnosti, slojevito se oblači i drži distanu ako izlaziš napolje, nemoj da te predsednik zove bez razloga. Vidimo se u CZORu kad se sve ovo završi!
Za tebe je svoj dnevnik otvorio: Đorđe Živić, volonter Tima za odnose sa zajednicom