Nisam dobio izveštaj isplate, ali cifra je svakako bila opštepoznata u čitavoj zemlji. Moram reći, lep je bio osećaj doživeti, po prvi put u životu, faksimilu onoga što drugi svakodnevno doživljavaju u tzv. razvijenim društvima – utisak da država, između ostalog, brine o običnom građaninu. Slično je bio uzbuđen stariji bračni par iza mene u redu. Stojeći u zagrljaju, više su delovali kao da čekaju masni indeks u povratku iz izlaska, nego da čekaju pomoć da isplate nagomilane račune. Osećaj zadovoljstva je doduše nesumnjivo isti.
Novi Sad se donekle vratio svom neuzbudljivom, jednoličnom i nadasve dosadnom izdanju, gde je lako zaboraviti da se išta izvanredno u svetu dešava, što mi je sada gotovo primamljivo. Ta iluzija nestaje naravno čim nepredviđeno kinem u prodavnici, kada mi ljudi upute obazrive poglede, kada starija žena nadomak mene podigne svoju masku sa brade, uprkos mojoj neutoljivoj želji da joj kažem da ne brine jer je u pitanju samo alergija. Da, te iluzije kratko traju; podsetnici o tragikomediji 2020. godine vrebaju na svakom ćošku.
Korona je za tri meseca uspela da postane bajata mema, ofucana fora koju prećutno trpimo u svakodnevnom životu. Toliko nas je smorila da se pretvaramo da se život vratio u normalu, posećujemo kafiće bez ijedne brige na svetu iako nam mač visi nad glavom. Rečeno nam je na početku da, ukoliko uradimo sve kako treba po pitanju mera zaštite od virusa, delovaće kao da ništa nismo uradili. To je tačno, ali u tome je i problem. Dva meseca nismo ništa radili. Planovi za ostatak godine su nestali bez traga, a planovi za nešto dalje od toga su pretvoreni u fiks ideje.
To nam je dalo dosta vremena da razmišljamo, a apokaliptične misli su nam dolazile prirodno. No, zamišljeni krajevi sveta nisu uvek tako crni. Francis Fukujama je početkom 90-ih pisao o takozvanom „Kraju istorije“ i navodnoj pobedi liberalne demokratije nakon kolapsa komunističkih režima u Evropi. Sve je trebalo da bude bajno nakon toga, utopija na zemlji. Jadničak je naravno široko ismevan zbog te ideje no, uoči novog izveštaja Freedom House-a gde oni navode da se Srbija, uz Crnu Goru i Mađarsku, više ne smatra demokratijom već hibridnim režimom, taj njegov rad dobija novi smisao. Ako uzmemo da da je poslednje poglavlje istorije bio 20. vek, mi onda živimo u neplaniranom nastavku, u jednom od onih Dizni nastavaka crtaća koji su bili toliko očajni da su ih samo izbacili na DVD-u i kasnije se pravili da ne postoje.
Dobija se međutim utisak da ovaj novi nastavak nije baš najuspešniji jer se pisci trude da ga na brzaka završe, te su počeli brljaju. Januar je tako bio obeležen krizom koja je zamalo bacila svet u nuklearni rat. Februar je bio obeležen požarom u Australiji i samo je pitanje gde će se desiti ove letnje sezone. U martu, bojazan od korone je prouzrokovao najgori dan njujorške berze od „crnog ponedeljka“ iz 1987. godine. April je bio mesec oduška za životinjski svet, no maj je mesec kada je sloboda okupljanja (bukvalno) pregažena – sloboda Hong Konga je ukinuta činom pera a predsednik Tramp je objavio citat kojim je aminovao ubistvo demonstranata okupljenih povodom ubistva crnog čoveka od strane policije. Neprimetno, takođe je najavio da želi da SAD s jedne strane ponovo testira nuklearno oružje, a da s druge strane više ne učestvuje u ugovorima o neširenju nuklearnog naoružanja. Sve to navodi „Doomsday clock“ projekat da proglasi da je ostalo još samo 100 sekundi do ponoći – bliže negoli je čovečanstvo ikad došlo do smaka sveta od 1947. godine.
No ne bih previše da crnim, ne pišem za Treće oko. Smak sveta je kliše koji smo već nebrojen broj puta odradili u istoriji čovečanstva. Godina 1666. je npr. samo zbog svog naziva bila izuzetno sumnjiva Hrišćanima, no kuga koja je odnela 100 000 žrtava u Lonodonu i Veliki požar u istom svakako nisu pomogli. Najmanje što možemo da tražimo jeste da naš kraj bude iole originalniji, ali kako stvari stoje, očekujem da bude u najmanju ruku razočaravajući – kao što očekujem i neizbežnu peticiju o njegovoj izmeni. Ne sumnjam pak da ćemo na kraju preživeti kao i uvek, pitanje je samo koliko ćemo biti srećni povodom toga.
Najbolje rešenje za takvu vrstu anksioznosti jeste aktiviranje u društvu, polaganje svoje cigle našeg budućeg zajedničkog doma. No, vi to sve znate, ne bih da popujem. Želeo bih pre da vas podsetim da s vremena na vreme napravite pauzu. Pozivam vas da odete do prodavnice i da uzmete nove Plazmine kocke/napolitanke sa ukusom kokosa. Kada sam ih probao, shvatio sam da sam pronašao prvu dobru stvar koju je 2020. izrodila. Toplo ih preporučujem svakome ko, poput mene, očajnički želi da postane boem na barem pet minuta.
Za tebe je svoj dnevnik otvorio: Velimir Milošev, volonter Tima za omladinsku politiku