Volonterski dnevnici

Још као дете сам чуо за термин ванредно стање. Тада ми је то звучало занимљиво. Имао сам идеју да ће то изгледати као у стриповима о супер јунацима или америчким филмовима, храбри војници који излазе на улице да сачувају грађане који су у невољи и беспомоћни да ишта учине. У најкритичнијем моменту појавиће се херој који ће све то решити, а људи би се окренули једни другима и помагали. Имао сам представу да то може бити забавно.

Jutro pa dan pa veče pa noć, i onda ispočetka. Beskrajan krug. Sreća pa je u tom krugu zvezda. Meni je ta zvezda jasna, vrlo jasna. Ne bih se zadovoljio da iz ovog izađem samo živ i zdrav, želim da izađem drugačiji i svoj. Ništa manje neće imati smisla za mene. To je moja zvezda unutar beskrajnog kruga vremena koje provodim u ovoj krizi.

Dobro jutro. Počeli smo da odbrojavamo dane kao da svi jedva čekamo da pobegnemo iz svoje kože. Dan taj i taj u karantinu. Možda se osećamo kao u zatvoru.

Osam sati je. Ptice cvrkuću, sunce se promalja kroz roletne, blagi povetarac razmiče zavesu. Nažalost, subota je tako da ću u tome morati da uživam sa prozora jer je policijski čas uveliko na snazi, i biće sve do ponedeljka. Iskreno, nikad nisam mislio da ću toliko vapiti za alergijskom reakcijom. Nema veze što bi me oči svrbele i što bih kijao na svakih pet minuta, želeo bih samo da izađem napolje na par minuta, na poljanu ispred stana, da kao krava nakon čitave zime provedene u štali doživim malo slobode i života, samo malo, pre nego što se vratim natrag u dosadu i mrak karantina.

Poslednjih par nedelja otkako sam svaki dan, ceo dan, kod kuće, prolazila sam kroz više faza. U početku sam bila pomalo zbunjena i poprilično uplašena, što verujem da je prirodna reakcija na neku novu opasnost i situaciju kao što je ova u kojoj se trenutno nalazi ceo svet. U narednim danima, usledile su posete supermarketima i apotekama, potraga za sredstvima za dezinfekciju i zaštitu, pomoć starijim komšijama i rođacima, praćenje statistika kod nas i u drugim državama – faza stresa i brige.

Naši (ne)obični dani u karantinu

Dnevnik u doba korone

Jutro je, ali ne kao i svako drugo kada razmišljam o svojim obavezama koje slede u toku dana. Proglašeno je vanredno stanje. Zbunjena sam. Sedim na krevetu i imam osećaj da je sve stalo, iako kazaljka na satu kruži istim tempom. Nema škole? Ne treba da idem na trening? Baš ovaj vikend sam želela da izađem. Do kad će ovo trajati, pa uplatila sam putovanje? Sve ono što smo planirali, naše obaveze, potrebe i želje, sve je stalo. Ima nešto moćnije od nas. Odjednom smo tako mali i uplašeni. Ovaj svet nije stvoren za nas, iako smo ga čvrsto prigrlili i ponašamo se sebično.