Okrećem se na drugu stranu, pokrivam se jorganom. Ako već nemam ništa da radim danas, nema ni razloga da ustajem ovako rano. Dok sam zatvorio oči, probudio me je miris ručka. Mama je oduvek bila tačna kao švajcarski sat; podne je. Pravim sebi kafu dok ignorišem njen blago osuđujući pogled. Jasno je, ni u ovakvoj vanrednoj situaciji moj cirkadijalni ritam ne bi trebalo da se menja. No nisam ja kriv što meni telo konstantno teži da leže kasno i ustaje kasno. Tiranija ranoranilaca je za sada stavljena na pauzu i rado ću iskoristiti tu priliku da budem sav svoj, kao što nam svaki film i govori.
Sa šoljom kafe na stolu, otvaram word dokument ne bih li uradio zadatak za danas – da napišem ovaj blog. Prazan je list, boli koliko je belo. Iskreno, nakon dvadeset i kusur dana u karantinu, kreativnost je već počela da posustaje. Bez dovoljne dnevne doze D vitamina i fizičkog kontakta s ljudima, moj unutrašnji svet takođe doživljava svojevrsni karantin.
Istrošio sam dobar deo kreativnost kada je još počeo karantin, kada sam još bio anksiozan i uplašen zbog čitave situacije, kada su ljudi panično krenuli da prave zalihe toalet papira i pre nego što je korišćenje maski i rukavica postala dosadna rutina. Iz mene je prosto isplivala priča o apokalipsi koja bi nas zahvatila već u maju, i bio sam srećan što se pojavila. No, nisam ni slutio da će kasnije biti sve teže i teže dolaziti do tog kreativnog soka. Između grozničavog praćenja vesti, gledanja serija poput „Černobilja“ i posmatranja trome svetske reakcije na ozbiljnost situacije, opravdao sam to sebi metaforom polivanja glave ledenom vodom kako hladna voda onda ne bi delovala tako strašno. I nije bio loš pristup, sad mi je više dosadno nego što se plašim, ali možda je nuspojava toga bila da je izvor kreativnosti za sada presušio.
S druge strane, motivacije za za neke druge stvari ima na pretek. Kao neko za koga bi idealan metod mučenja bilo rađenje serija sklekova, ponosan sam što sam počeo da vežbam. Ogledalo još ne pokazuje znake poboljšanja ali tu su, siguran sam. Takođe, ponosan sam što sam završioknjigu koju sam mrcvario od januara i što sam odmah zapoeo novu; što se hranim svesnije i zdravije; što i dalje svakodnevno radim Duolingo i najzad, ponosan sam na volonterski tim za javne akcije jer smo uspešno napravili kviz o virusu korona u okviru Fun Park aplikacije. Slobodno skinite i probajte. U ovim uslovima, jedino sa tim malim pobedama možemo održati zdravu glavu. Cilj je da onda održimo ove nove navike što duže možemo i da ne pokleknemo pred relativizirajućem karantinom u kojem ništa što radimo nažalost neće ubrzati njegov kraj.
I dok ovaj dokument polako biva popunjen rečima, pitam se: kako će život izgledati posle svega ovoga? Da li ćemo se vratiti nekoj „normali“, statusu quoantebellum? Ili će nam se svakodnevnica trajno promeniti, na možda neočekivane načine? Ko zna, bojim se da nećemo skoro ni saznati. Što se mene tiče, najradije bih išao u susret ovom novom svetu, opremljen zdravim navikama i mudrošću besplatnih onlajn kurseva, najzad neustrašiv po pitanju svraba u očima od malo polena u vazduhu. Do tada, ručak me na stolu čeka.
Za tebe je svoj dnevnik otvorio: Velimir Milošev, volonter Tima za omladinsku politiku