Zadovoljan sam što uspevam da održavam kontakte sa svojim prijateljima. Uspevam i da nasuprot malim nesuglasicama, bivam sa svojom porodicom u našoj kući, u harmoniji kakva do sada nije viđena. Ali, trudim se da pomognem i drugima i da tako kvalitetno ispunim svoje vreme. U momentu kada je određenim ljudima potrebna pomoć, stupam prema istoj sa nikada većom opreznošću. Ne smeta mi to. Jer sam naučio da ta opreznost pri pomoći treba uvek da bude tu, ne samo sada.
Primetio sam blagu paranoju. Verovatno je to normalno kada je osoba bombardovana polu-spinovanim informacijama i naredbama one vrste koju srećemo proteklih mesec dana, a sretaćemo ih još do kraja godine. Obuzimaju me naleti pesimizma i besa prema sebi i nadležnima, ali sebi olakšam stanje terapijom bar 1h satirične/humoristične emisije. Osećam i kako blago razvijam strah od bilo kakvih patogena, to me frustrira. Nije poželjno u polju mog interesovanja.
Danas je bio lep dan. Iz svakog prethodnog nešto naučim. Kada to i primenim na svoju organizaciju, dan bude sve lakši i bolji. Sviđa mi se to što mogu da organizujem apsolutno sve, jedino su obroci obavezujući. Pre ovog je bilo skroz obrnuto.
Shvatio sam da kada ovako provodim vreme imam šansu da upoznam sebe. Čak i ako ništa drugo ne postignem do kraja ovoga, biću srećan, jer mi je to dovoljno.
Za tebe je svoj dnevnik otvorio: Velibor Maksimov, volonter Tima za javne akcij