Čudno je. Isti onaj veliki redni broj dana od kada nemam konkretno određen plan za ispunjavanje ciljeva. U glavi držim svega nekoliko obaveza koje imam da ispunim. Uglavnom su one zasnovane na domaćim zadacima. Trudila sam se da se angažujem za što više školskih aktivnosti znajući da će ocenjivanje na kraju školske godine (što je brzo) biti teško. Neću dozvoliti profesorima da razmišljaju o mojim ocenama, sećajući se kroz maglu mene i mojih radova. Jasno sam im dala do znanja da se trudim i sada u ovim teškim situacijama. Stalo mi je do mojih ocena.
Obavljam obaveze za svega par sati. Još nekoliko kućnih poslova, a onda sam ostatak dana slobodna. U početku mi je ova sloboda poprilično prijala. Konačno sam imala vremena za stvari kojima ne posvećujem dovoljno pažnje, osim naravno za vreme raspusta. Međutim, nedeljama kasnije, moram priznati, počinje sve teže da mi pada nedostatak obaveza. Knjiga koju čitam je pri kraju, ideje za recepte su na izmaku, a i sobu sam preuredila već nekoliko puta.
Mnogo maštam o tome kako ću provoditi vreme kada budem u mogućnosti da lutam gradom. Sada mi nedostaju čak i neke besmislene stvari koje su mi ranije smetale. Poput gužve u saobraćaju ili kada neko zauzme klupu sa najlepšim pogledom na Petrovaradinskoj tvrđavi. Skoro da mogu da osetim miris kokica dok prolazim centrom grada. Pa oprostila sam čak i onim dosadnim golubovima što lete toliko nisko da se svaki put uplašim da njihov kljun cilja direktno na mene.
Ipak, dosada me neće naterati da se ne strpim još neko vreme. Kad bih bila iskrena rekla bih vam da mi fali upornosti i strpljenja, a mislim da me ovo vanredno stanje uči tome. Ako sam mogla do sad, izdržaću do kraja. Zauzimam mesto u dvorištu sa knjigom u rukama. Pa šta ako je pri kraju? Čeka me sledeća.
Za tebe je svoj dnevnik otvorila: Milica Raca, volonterka Medija tima