Čudno je biti mlad. Bila sam mala i onda sam odjednom morala sama da sredim svoju sobu, operem svoj veš. Dobila sam svoju prvu karticu, svoj prvi letnji posao, išla sam kod doktora sama i sama zvala da naručim hranu. Otputovala sam isto sama, prvo autobusom a zatim i prvi samostalan let, štedela sam i trošila svoje pare. Za koju godinu ću se odseliti i imati svoj prvi stalni posao, nabavljati sama sebi namirnice i plaćati svoje račune. Negde izmedju plišane igračke i plaćanja računa sam mlada.
Kažu da budućnost treba da nas raduje. Imamo ceo život pred sobom i to su nam najbolje godine. Ali ipak:
Kakve su ti ocene u školi?
Koji ćeš fakultet upisati?
Čime želiš da se baviš?
Kad ćeš naći dečka?
Sve me to pitaju.
Zarobljena sam izmedju sveta odraslih i dece i ne pripadam ni jednom ni drugom. Nisam dovoljno odgovorna, pa me stariji ne shvataju ozbiljno. Nisam ni mala, ne smem da budem detinjasta i nezrela.
Zašto moram da znam sve unapred?
Po čemu se toliko razlikujem?
Zašto kažu da je moja generacija toliko loša?
Sve se to pitam.
Kao što se ne uklapam ni u jedan uzrast, tako se ne uklapam ni u jedno društvo.
Nisam štreber, nisam preterano popularna, nisam “sektašica” ni “gaserka” ni “estetičarka”, ali moram nešto da budem. Imam potrebu da pripadam negde, ali mi se nigde ne dopada. Ni u jednoj grupi nisu svi medjusobno isti, ali to očajnički žele da budu.
Ko su ti ljudi zapravo?
Kada će i da li će ikad postati svoji?
Nije li im naporno da se toliko trude?
Sve ih to pitam.
Lakše je prolaziti kroz život ako pripadaš, ako si obeležen. Ako pripadaš onda postojiš, ako ne, onda si kao neki relativan pojam bez bilo kakvog značaja. U školi se odluči za jedan predmet koji ti ide, odluči kom društvu i tipu ljudi pripadaš, obeleži seksualnost, stil, muziku i stavi etiketu na samog sebe. Zvuči loše i zapravo je još gore nego što zvuči. Uteha su ljudi. Isti ti, nekada, obeleženi ljudi, o kojima sam malo pre pričala. Vremenom se s nekih etiketa skine, neki je skinu sami, neki je nikad nisu ni želeli. Neki su tužni, neki su srećni, neki usamljeni. Neki slušaju rok, neki pop, neki sve. Ne idemo u iste škole, ne igramo isti sport. Nismo iz istog kraja grada. Neki vole književnost, neki matematiku, a neki čak ni ne vole školu.
Svako ima svoju priču. Subotom uveče sedimo na Štrandu, gledamo u nebo i pričamo o tome.
Miona Kosijer, 16