Volonterski dnevnici #34

Tokom prvog talasa je bila velika frka, drugi nisam ni primetio, treći sam primetio, ali se mnogi nisu uzrujali. To je katastrofalno. Ali tu se ništa ne može. Ja se čuvam koliko mogu.

Jedino što mi smeta je što nema strožeg karantina, da mogu na miru da učim. Sada mi je baš potrebno takvo vreme kada sve stoji. Koliko vidim od tih planova ništa. Skoro sve je opušteno, skoro pa kao pre pandemije…

Sa druge strane, volontiranje. Jedno vreme je bilo onlajn, sad nam se svima smučilo to. Tako da ni to ne ide sjajno. Svašta je moj tim planirao, a ništa… Aktivnosti su minimalne, ali se trudimo. Dve trećine mog tima je zadesila bolest, pa smo i tako usporeni.

Bliži se Nova godina. Od koje nemam očekivanja, nikakva. Najbolje tako. Pa posle ako bude dobro, odlično. Ako ne bude, nema veze.

U svakom slučaju odlična godina je bila. Odlično sam završio srednju, upisao sam fakultet koji sam želeo, svašta sam novo naučio, baš svašta. I bolje mi je sad nego pre godinu dana i biće mi još bolje, nadam se.

Za tebe je svoj dnevnik otvorio:  Velibor Maksimov, volonter Tima za javne akcije

Ostavi komentar: