Iako uopšte nije prodavala to drveće već je samo bila u prolazu, osetio sam se zbunjeno dok sam tražio reči da joj odgovorim. “How much for the cactus?”, upitao sam. “No, no. Sorry mister. Don’t speak Serbian nor English.” Rešio sam da ipak odagnam tu misterioznu cenu, okrenuo sam se i počeo da tražim vlasnika tezge ali on se nigde nije dao naći. Morao sam odustati.
Uočio sam japansku, takozvanu kaki jabuku, i prišao gospodinu koji ju je prodavao. Izričito sam mu objasnio da sam se danas probudio sa izrazitom željom da gajim to jesensko-zimsko voće u svojoj bašti a on mi reče: “Japanske jabuke su odličan izvor dijetalnih vlakana. Dijetalna vlakna su ključna za mršavljenje jer ubrzavaju probavu i smanjuju apetit.” Odgovorio sam da me ne zanima lekcija i da samo želim da mi je proda. On me zainteresovano pogledaše i upita: “Je li dečko? Sa takvim stavom, na koji način bi ti uspeo da promeniš svet? Uz pomoć mogućnosti ili svoje volje a?” Kada sam odlazio sa punom kesom kupljenog voća, još uvek bez odgovora na pitanje, odlučio sam da se nasmejem, pošto je to zvučalo kao šala.
Dva dana kasnije, nije zvučalo tako. Kada sam isto pitanje postavio prijateljima na okupljanju u stanu jedne drugarice. Istupio sam ispred sa idejom u rukama, naravno sa preformulisanim pitanjem; Na koji način bi ti uspeo da promeniš svet. Da li je bitnija mogućnost ili volja u tome. Utišao sam publiku, pripala mi je polovična pažnja. Tek kada sam postavio moje pitanje začuše se ništa osim zvuka predivnih nota klavira sa gornjeg sprata. Od tog momenta pa nadalje, ono što sam evidentirao kao odgovor koji se može uzeti za razmatranje ne bi se mogao razlikovati od prosto nabacanih ideja i komentara svih prisutnih. Izdvojio sam samo najbolje:
- Još jedan lider u svetu. Samo nam je još i to potrebno. Kao da ih nema dovoljno. – reče učenik ekonomske škole.
- Mogućnosti naravno. Želim da svi na svetu čuju predivnu muziku sveta i uživaju u savršenoj harmoniji tonova. – reče devojka iz muzičke škole.
- Volja, kako ne. Svet bez genocida i svetske nemaštine zahteva snažan karakter i mnogo požrtvovanja. Prvo što bih uradio, ukinuo bih ‘GM’ hranu, pa bih zatim prionuo na rad tražeći nove metode genetske modifikacije. – učenik srednje medicinske saopšti.
- Ubacio bih virus u društvo i izazvao svetsku pandemiju. Pa zatim iznova obnovio svetsku ekonomiju. To zahteva oba. Zar ne? – neko dobacuje.
Nije da sam uživao u ovakvoj diskusiji, već mi je i stvarno prijalo. Uvideo sam kako stvari zapravo stoje. Nije li pisanje nešto savršeno? Privodim ovaj tekst kraju, iako ima još toga za ispričati. Jednog jutra sedeći u kafiću sa prijateljem prišao nam je čovek tražeći japanske jene – beše to avantura za pamćenje, ali drugi put.
Vraćam se u društvo, naravno, sa maskom. Praveći nove uspomene i lišavajući se straha iz dana u dan.
Okrenite se ka voljenim osobama. Recite im ono što želite uz osmeh. Jer ovaj život ne možemo uzeti “za poneti”. To je nešto u čemu moramo da uživamo u njegovom jedinstvenom momentu sadašnjosti. Jer zapamtite: sreća se ne da naći ukoliko je krenemo tražiti, zato što je ona uvek tu – počiva u našim srcima kao skriveni dragulj koji nehajno blista.
Uživajte u malim stvarima. Zato što one prave razliku.
Zdravi mi ostanite i srećni postanite, dobri prijatelji.
Pozdrav iz srca
Za tebe je svoj dnevnik otvorio: Dušan Petković, volonter Mobilnog omladinskog kluba