Pa, meni se ipak čini da vreme između prošlog trenutka i sadašnjeg jako brzo prolazi. Da, želim da zapišem neka osećanja ali ne želim da ih oživim, volela bih da samo stoje tu, neka ih nešto drugo čuva.
Mislim da je važno da pričamo o osećanjima, pogotovo u ovakvim periodima. Onda, ako mene pitate, ja sam krajnje umorna i znam da nisam usamljena u tom osećaju. Sve više ljudi sa kojima sam se borila da dođem do reči, ćute. Svi negde žure a niko nema ništa zakazano. Više puše, brže piju kafu. Kažu, imamo vremena samo do 11. Evo i ja, mnogo češće vrtim prsten na ruci i rešila sam baš da pokidam narukvicu. Čak mi je i konobarica kriva. Najčešća reč je postala odmor, svima se tamo ide. A onda ćemo čuti na tv-u da smo mi sami krivi što nećemo ići na odmor, sada opet nije vreme za to. I, priznajte, želite i vi da pobegnete. Od loših vesti, loših vibracija, nasilja, diktature, svađa, smrti, tuge,čak i različitih mišljenja. Jer nekako, svako zna šta je najbolje za nas, da nam ne ostavlja prostora da mislimo sami za sebe.
Dragi dnevniče, ovaj dan je bitan. Danas sam rešila da odem na odmor. Ne, nemoj se radovati, ne vodim te ni u Grčku, ni Crnu Goru, niti u Sloveniju, gde smo planirali. Imaćemo more, sunce, talase i mir, ali u glavi. Radovaćemo se neizvesnosti, neće nas izluđivati nove mere. Oprostićemo se od svega od čega moramo,pomiriti se da trenutno na neke stvari ne možemo da utičemo. Smejaćemo se iskreno. Čuvaćemo se, piti vitamine i zdrave sokove, čitati divne i romantične knjige i brinuti o svojoj koži. Vreme za odmor je otkucalo i ja ga neću pokloniti. Previše smo vam već sebe dali.
Dragi ljudi, želim vam more i mir.
Čuvajte se.
Za tebe je svoj dnevnik otvorila: Andrea Košanin, volonterka Mobilnog omladinskog kluba