Od kako je izašla serija na Netfliksu „The Queen’s gambit“ često me ljudi pitaju u vezi sa šahom, kažu kako ih je serija zainteresovala za šah i slično. Iako je serija izuzetno verodostojno urađena, ipak ima elemenata fikcije. Neke stvari prosto nisu moguće. Nažalost, nisam igrao na turnirima više od decenije, ali razgovorajući sa ljudima koji jesu, kao i sudeći nekoliko šahovskih mečeva i turnira stekao sam relativno jasnu sliku o atmosferi i u današnje vreme. Pokušaću da uporedim i razjasnim neke stvari kroz anegdote koje su se dešavale meni, ili ljudima sa kojima sam u kontaktu.
Prvo da razjasnimo nešto, alkohol i stimulansi vam neće pomoći ni u čemu dugoročno. To se lepo vidi i u samoj seriji, naročito u poslednjoj epizodi kada Elizabet otkriva da može da vizualizuje pozicije i bez pomoći tableta. Sve je u vežbi, smirenosti i koncentraciji. Poznajem nekoliko šahista koji imaju reputaciju da uživaju u alkoholu. Nijedan od njih nije napravio značajnu karijeru u šahu, a u samom životu nisu najsrećnije osobe koje znam.
Ono što mi je posebno upalo u oko je scena kada Bet igra brzi šah protiv trojice u isto vreme – simultanku. To je moguće samo ukoliko su protivnici daleko slabiji od tog igrača, ali nikako protiv dva velemajstora i jednog jakog igrača. To niko ne može, čak ni šampion sveta. Da su igrali klasičan šah – sa minimum 15 minuta po igraču ili više-bilo bi mnogo realističnije.
Naročito mi se dopao razgovor između Bet Harmon i Benija Votsa, kada ga ona pita da li odigra partiju u sebi i pokuša da vidi gde je grešio, na šta ju je on pitao zar to ne rade svi? Da, rade, barem oni ozbiljni igrači. E sad, da li sami u svojim glavama, ili za šahovskom tablom, prosto je neophodno da analizirate svoje partije da biste znali gde ste grešili i popravili to u budućnosti. Tako se napreduje. Sećam se da smo se okupljali u različitim sobama i analizirali partije tog dana sa našim trenerom. To je bilo na Vojvođanskom prvenstvu u Somboru. Uživali smo u udobnom hotelu, lepo se provodili, ali i naporno radili na našem šahu. Divne uspomene.
Na najvišem nivou, igrači maksimalno koriste sve što mogu da se pripreme za partiju i protivnika. Analiziraju partije svojih protivnika, koje su sada lako dostupne. Prate nove šahovske trendove i ideje, rade mnogo šahovskih zadataka, konsultuju se sa svojim timovima, itd. Naravno, pored praćenja noviteta, potrebno je poznavanje i klasika, jer nikada ne znate sa čim vas može protivnik iznenaditi.
Na većini turnira nema rodne distinkcije, osim na specijalizovanim, a to je onda naznačeno u samom nazivu turnira. U vremenu radnje, krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka, već je postojalo Svetsko prvenstvo za žene, kao i još neka druga takmičenja. Ipak, ono što je vrlo ružno je što su neki vrhunski igrači navodno davali neprikladne izjave o devojkama u šahu, kao što su Robert Fišer i Geri Kasparov. Drugopomenuti je danas jedan od promotera ženskog šaha, koji doživljava ekspanziju razvojem novih tehnologija, pa „Damin gambit“ nije mogao doći u bolje vreme, jer sada devojčice imaju heroinu iza koje mogu stati, iako je ona fiktivni lik. U stvarnosti najbliže Bet Harmon je došla Džudit Polgar, koja je pobeđivala najbolje igrače sveta.
Ono što mi većina ljudi govori je da su iznenađeni koliko je zapravo šah dinamičan. Da, jeste. On može biti jednako zabavan i dati igračima i gledaocima jednaku dozu adrenalina kao i bilo koji drugi sport. Promene se dešavaju često, a i najmanja nepreciznost zna biti surovo kažnjena. Većina igrača kada se brani pod pritiskom oseća blagu nervozu i nemir, a kada ima dobar napad uzbuđenje i udar adrenalina.
Ono što bih voleo da izvučete iz ove sjajne serije je nešto što mi je trener rekao pre nekoliko godina, a to će ostati sa mnom, da šah spaja ljude. To se lepo vidi u poslednjoj epizodi. Najlepše uspomene nisu na samoj šahovskoj tabli, već ljudi koji su oko nje.
Za tebe je svoj dnevnik otvorio: Stefan Kostić, volonter Medija tima