Jednog jutra bez kiše, znatno smo polemisali o predstojećem drugom obroku. Brat i ja rešili smo da iskoristimo jednu od brojnih aplikacija za onlajn dostavu hrane: izabereš restoran, izabereš hranu, klikneš dugme i čekaš. Lako, zar ne? Možda i jeste, ali šta se desi kada pogledamo na račun – samo jedan burito košta sedamsto dinara! „To ne može tako“, rekao mi je, „kladim se da za cenu ovih obroka možemo da pripremamo ručak sedam dana za redom, a i pri tome da nam ostane još para; kladim se da bi ti to mogao da uradiš, ipak si kreativniji, a i bolje kuvaš“.
Razmišljao sam dok sam čekao dostavu. „Koliki mi je budžet?“, upitao sam brata. „Četiri hiljade“, rekao je. „Četiri hiljade ukupno, ako pripremaš samo ručak, svakog dana u nedelji, jel bi mogao to da uradiš?“ „Mislim da je moguće.“
Morao sam se dokazati. Izazov je zvučao zanimljivo, imao je potencijalala, to je sigurno. Osećao sam se prijatno iznenađeno zbog ovakve promene u razmišljanu. Nisam video razloga zašto ne bih probao da se okušam u tako nečemu. Neću ništa izgubiti.
Osećao sam odgovornost prema ljudima, da dokažem da je mnogo jeftinije i kvalitetnije spremati svoju hranu, nego naručivati hranu preko interneta. Bio sam rešen da ostvarim taj cilj. Prihvatio sam uz pravljenje kuvarskog dnevnika i kupovanje časopisa koji su namenjeni za krađu tradicionalnih recepata. Spremao sam se za poduhvat meseca. Da li sam bio nervozan? Može se reći. Ipak sam bio u centru pažnje. Svaki dan donoseći račune od kupovine, prebrojavao sam ih i oduzimao od ukupne vrednosti koja mi je podarena. Pažljiv odabir hrane je bio ključ uspeha u ovom poduhvatu. Pregledao sam bezbroj internet stranica tragajući za savršenim i najekonomičnijim spojem hrane za jedan dan. Prelistavao sam časopise, imajući samo dva dana za pripremu, nisam osetio da sebi mogu dozvoliti dašak odmora. Ovo će da bude perfektno.
Na dan početka utrke revolucionarnog pokreta, bilo je reči o tome kaku ću ga nazvati, ali na kraju je proisteklo samo jedno ime – Gurmanska utrka protiv astronomskih tržišnih cena hrane sa interneta. Nisam mogao da smislim kraće ime pa mi je brat predložio jedan zanimljiv akronim. GUS – gurmanska utrka sadašnjice. Zaista, još uvek diskutujemo o tom imenu, zato što su prošla samo 3 dana. Budžet je opao za 45%. Tri jela su bila poslužena.
Meksička porcija povrća i mesa – za prvi dan.
Cezar salata – za drugi dan.
Musaka sa patlidžanom – za treći dan.
U troškove se ne računa ono što već počiva u frižideru. To pravilo me je spasilo drugog i trećeg dana. Izgleda da se ponekad možeš pouzdati u duboko zamrzavanje. Nije bilo komplikovano pripremiti jela, bilo je komplikovano rasporediti novac za pripremu istih. Čekaju me još 4 dana sa malo više od dve hiljade. Imajte na umu da treba da nahranim četvoro ljudi.
Da li me čeka neizvesan završetak? Može se reći. Ali, iako se trudim da postignem uspeh, motivacija i želja za promenom me pokreće iz dana u dan.
Zato želim da iskoristim ovu priliku da izazovem svakoga ko pročita ovaj tekst, da izazove sebe. Da uvede promenu. Da uradi nešto što nikad nije ili nešto čega se plaši. Bilo šta što bi moglo da pomeri naše granice. Jer to će da pomeri granice razmišljanja i dokazaće nam ko smo mi zapravo i za šta smo zaista sposobni.
Komforna zona je lepo mesto, ali ne donosi promenu.
To je moja poruka za ovu nedelju. Poštedite sebe troškova i usavršite kuvanje. 🙂
Pozdrav iz srca.
Za tebe je svoj dnevnik otvorio: Dušan Petković, volonter Mobilnog omladinskog kluba