Insistirao je na tom vajbu i tokom naredna tri i po sata druženja, kao da je imao običaj da svake nedelje poziva drugu ekipu mladih spisatelja i spisateljica u stan da mu čitaju svoje radove. Stoga, i mi smo se pravili da je ovo bila naša svakodnevnica, samo još jedna opuštena bleja sa majstorom domaće literature u dugom nizu istih (napomenuo nam je da je korišćenje izraza „isti“ došlo iz birokratsko-pravnog jezika i da bi ga zato trebalo izbegavati). Kao odobrenje da se potpuno opustimo, našalio se da sedimo u sobi gde se magija često nije dešavala, aludirajući na piščevu blokadu. Razumeli smo ga.
Pisci najviše od svega vole da romantizuju sam čin pisanja, proces koji se u suštini sastoji od predugog sedenja ispred monitora, često u gaćama. Blokada nam onda dođe kao jedan od mitskih neprijatelja no, ja je lično nisam često doživljavao. Naprosto, kada bih došao do određenog dela priče gde mi je pisanje više postala gnusna obaveza, prestao bih i poslao bih taj rad na OneDrive groblje radova. Ako mi nije zanimljivo da pišem, neće biti zanimljivo ni da se čita. I sam domaćin je to lepo sročio kada je rekao da ne treba ništa siliti već prepustiti da ide svojim tokom ali da, ukoliko blokada traje već nekoliko godina, možda treba razmisliti o izboru hobija.
Kao hobi, meni je pisanje još kad-ikad delovalo idealno jer ništa mi drugo nije išlo za rukom. Nisam znao da crtam, previše sam se stideo da glumim, pubertet mi je oduzeo kontrolu nad glasom a za ples je bilo potrebno biti na nogama duži period. S druge strane, da parafraziram kuvara Gustava iz Ratatuija, svako može da piše. Dostizanje kvaliteta je onda samo pitanje dovoljno učestale prakse i naravno, puno čitanja.
Pročitavši odlomak iz najnovije kratke priče „Doviđenja gospodine predsedniče“, domaćin je izjavio da mu se svidelo. Hteo je pak da čuje malo više; hteo je da sazna kako se završava. To je još jedna lepota pisanja – biti privilegovan znanjem kako se tvoja priča završava zadovoljava osnovnu ljudsku potrebu za poznavanjem tajni, a odmah potom još jednu osnovnu ljudsku potrebu, onu da tajnu podelimo sa čitavim svetom.
U istom ruhu, pisanje nam daje kontrolu, ili barem njen privid, u svetu u kojem nas nepojmljive društvene sile vode, poput leptira na vetru, tamo gde nismo ni zamišljali da možemo završiti. Mi želimo da gospodarimo, da kažemo kada je dosta, kada je vreme za novo poglavlje, kada ćemo doživeti nepovratnu, progresivnu transformaciju lika i kada ćemo po poslednji put videti nečije lice. Naravno, to ne ide tako, život je izrazito zanimljiviji od toga. Premda ovde koristim pridev „zanimljiv“ u sličnom značenju kineske kletve: „Dabogda živeo u zanimljivim vremenima“.
Pored početka i razrade, završetak je ubedljivo najteže smisliti no to se ne da primetiti kada ih majstori smišljaju. Nagovorivši nas da ostanemo pola sata duže nego planirano, Marčelo nam je za kraj pročitao odlomak iz novog romana. Ne smem da vam kažem šta je tačno pročitao, jer mu ni devojka nije čula šta je napisao, no mogu vam reći da se magija vratila u sobu. Nismo se udostojili da damo feedback; ko smo mi naspram njega. Imali smo svakako dovoljno vremena samo još za fotografisanje. Najzad, s tajmingom dobrog komičara, uputio nas je na obližnju stanicu na koju smo došli pola minute pre tramvaja. Mašući mu, bio sam siguran da nisam znao hoćemo li se ikad ponovo videti. Odustao sam od predviđanja budućnosti. Bio sam pak zahvalan što se barem ovaj susret desio jer kako bih drugačije mogao da tvrdim da sam bio u Marčelovom toaletu?
Za tebe je svoj dnevnik otvorio: Velimir Milošev, volonter Tima za omladinsku politiku