Da ne bi došlo do ovih situacija, odlučila sam da kroz razgovor sa psihološkinjom Bojanom Škorić, iz udruženja Psihološki centar Introspektiv , porazgovaram na ovu temu.
Šta je depresija?
Prema psihijatrijskoj klasifikaciji bolesti, depresija se smatra poremećajem raspoloženja, odnosno afektivnim poremećajem koji se manifestuje u više formi, kao što su npr. teška depresivna epizoda, bipolarni afektivni poremećaj, depresivna epizoda, povratni depresivni poremećaj, ciklotimija, distimija, itd. Neki od poremećaja mogu biti neurotskog tipa, a drugi mogu da se jave u psihotičnom obliku. Prema tome, ne radi se o jednom unificiranom patološkom stanju, već o širokoj grupi poremećaja u kojima se depresivnost ispoljava kroz različite simptome, period javljanja i intenzitet trajanja tegoba. Depresija se može ispoljiti kroz depresivno raspoloženje – snižen doživljaj zadovoljstva i sposobnosti da se dožive pozitivne emocije, gubitak inetresovanja, sveopšti gubitak energije koji nema uzrok u fizičkoj bolesti, neaktivnost, gubitak želje za stvaranjem i delovanjem na svakodnevnom nivou. Termin depresije je relativno korišćen u svakodnevnom govoru, pa je važno naglasiti da nije svaki pad raspoloženja i negativna emocija depresivnost. Pojave koje se pogrešno nazivaju depresijom su nezadovoljstvo, tuga, umor. Razlike su brojne, a jedna od glavnih je što neprijatne emocije traju kraće i pojedinac poseduje unutrašnje mehanizme da ih lakše prevaziđe.
Koliko je to česta pojava kod mladih?
Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije iz 2019., depresivnost se izdvaja kao jedan od vodećih uzroka lošijeg kvaliteta psihičkog života kod mladih. Promene raspoloženja kod mladih ne treba apriori shvatati kao propratan efekat odrastanja koji će vremenom proći sam od sebe. Adolescencija je period kada se pojedincu dešavaju velike promene: pre svega na nivou fizičkog sazrevanja, a zatim psiholoških izazova – adaptacije u socijalnoj grupi, traženje novih interesovanja vezanih za obrazovanje i hobije, prepoznavanje vlastite seksualnosti. Otvaranje prostora mladima da mogu da se povere bliskoj osobi, da razgovaraju o važnim događajima, prolasku kroz nova iskustva može biti od pomoći, odnsono jedan oblik prevencije razvoja psiholoških problema. Odraslima nekada problemi mladih mogu da deluju simpatično i lako za prevazilaženje, jer ih podsećaju na period njihove mladosti, međutim dešava se da problemi iz perioda adolescencije nisu pozitivno obojena iskustva osobama koja se prvi put susreću sa neuspesima, odbijanjima, vređanjima vršnjaka, porodičnim nesuglasiciama, gubicima i sl. Prepoznati psihološke teškoće kod mladih, uključujući i depresivnost, može biti važno u prevenciji razvoja potencijalnih epizoda poremećaja.
Koji su simptomi depresije?
Da bi se depresivnost dijagnostikovala u nekoj od formi poremećaja raspoloženja potrebno je da osoba pokazuje neke od tegoba kao što su: doživljaj emotivne praznine, nemogućnost da doživi prijatna osećanja, gubitak interesovanja, doživljaj beznadežnosti, pesimistična razmišljanja, doživaj bezvrednosti, osećanje krivice, malaksalost i fizička slabost, smanjen apetit, poremećaj sna, smanjena produktivnost, socijalno povlačenje. Samopovređivanje takođe može ukazivati na prisutvo depresivnosti. Podaci iz psihijatrijske literature pokazuju da 10-15% osoba koje imaju poremećaj raspoloženja izvrši suicid, a broj pokušaja suicida je višestruko veći. Adekvatan način dijagnostikovanja aktuelnog funkcionisanja je psihijatrijski pregled. Pojedinačno navedena manifestacija pojedinca, koji želi da samodijagnostikuje svoje stanje, može odvesti u pogrešnom pravcu. Navedeni opisi mogu se javiti i kod svih ljudi u populaciji, razlika je u njihovoj frekvenciji javljanja, trajanju i intenzitetu. Stoga, ne treba svaku neprijatnu promenu u raspoloženju nazivati depresijom.
Koji su uzroci depresije?
Načelno postoje dva pristupa koji objašnjavaju nastanak i razvoj depresivnosti. Prvi pristup u većoj meri stavlja akcenat na biološke činioce, a drugi na psihološke faktore koji doprinose razvoju depresivnih simptoma. Ne možemo govoriti o jedinstvenom uzorku, već o faktorima koji mogu da se dovedu u vezu sa postojanjem depresivnosti u nekom obliku. Stresni događaji, naročito oni koji se odnose na gubitak nečega ili nekoga ko je pojedincu bio važan, doprinose da osoba reaguje tugom, nezadovoljstvom, doživljajem besmisla. Problem se ne vezuje za navedene reakcije i emocije, već kada takva stanja patnje sa protokom vremena ne prolaze. Disfunkcionalni odnosi u primarnoj i sekundarnoj porodici, mogu da utiču da pojedinac/ka reaguje sniženim samopouzdanjem i neadekvatnim doživljajem krivice. Kognitivna teorija depresivnosti akcenat stavlja na negativne kognitivne sadržaje – misli i mentalne slike, kao faktore koji doprinose razvoju i održavanju navedenog problema. Način razmišljanja koji upućuje na problem depresivnosti je iskrivljeno, negativno opažanje vlastite ličnosti kao neodgovaraujeće i nedovoljno dobre, sveta kojim smo okruženi kao opasnog i sa previše prepreka i budućnost u kojoj se ne mogu očekivati pozitivna, lepa, korisna dešavanja i pojave. Depresivni kognitivni stil se može prepoznati kroz razmišljanja i izjave: Ja sam totalni gubitnik, Potpuno sam promašena osoba, Nikad neću uspeti, Nikad nisam uradio ništa dobro. Neka od bazičnih uverenja koja se nalaze u načinu gledanja na sebe i svet, kod depresivnih osoba može da postoji u obliku: Ja ne vredim, Bezvredan sam, Ne treba da postojim.
Kome da se obratimo ukoliko sumnjamo na depresiju i kad je vreme da se obratimo?
Važno je napraviti razliku između neprijatnih osećanja koja se javljaju kao reakcija na neki događaj iz života i sa druge strane hroničniji oblik tuge, potištenosti, smanjenog zadovoljstva. Vreme da se obratimo stručnjaku je onda kada imamo utisak da dosta energije i vremena ulažemo u cilj da se osećamo bolje, a to nam ne uspeva; kada pokušavamo da se izborimo sa svojim osećanjima i mislima, ali imamo utisak da stojimo u mestu. Stručna lica koja su edukovana da se bave ovom vrstom problema su psihijatri i psiholozi. Adekvatna dijagnostika problema sugeriše tretman za postojeći tip poremećaja u funkcionisanju. Zadatak psihijatra je da ustanovi da li je psihičko stanje disfunkcionalno i ako jeste predlaže se plan lečenja – to može biti farmakoterapija i/ili psihoterapijski tretman. Psiholog se takođe bavi dijagnostikom kroz psihološko testiranje, a na psihoterapiji i psihološkom savetovanju se stavlja akcenat na psihološke mehanizme unutar ličnosti koji su eventualno doprineli da se problem razvije i faktore koji utiču na održavanje tegoba.
Kako izaći iz depresivnog stanja?
Pre svega, primećivanjem kako reagujemo na događaje i dešavanja oko nas, korisno je primetiti šta nas rastužuje – da li je to nešto čemu se nadamo, a nije se ostvarilo, da li je to tugovanje za nečim ili nekim koga više nema, da li je u pitanju razočarenje u sebe i lične sposobnosti ili druge. Generalna smernica bi bila da, kada osoba primeti da se oseća tužno i bezvoljno dopusti sebi da se tako oseća i ne postiskuje osećanja. Takođe, razmišljati na temu: šta bi nas trenutno obradovalo, da li postoji neka i najmanja konstruktivna aktivnost koja bi nas oraspoložila (makar to bilo gledanje tv-a, šetnja do prodavnice).
Ukoliko smo svesni u odnosu na koju temu iz života, tačnije događaj se osećamo potišteno korisno je razgovarati o tome sa nekim u koga imamo poverenja. Deljenjem sadržaja sa drugima, pomažemo sebi da emotivni sadržaj izrazimo kroz reči i pružamo sebi dvostruku mogućnost, da steknemo bolji uvid u ono šta nam se dešava, a sa druge strane otvaramo opciju da druga osoba da svoje viđenje i mišljenje. Razgovor sa prijateljima može da bude koristan i na način da nam unosi nove sadržaje i podstiče da izađemo iz trenutnog ličnog “začaranog kruga” iz koga nam se nekada može učiniti da nema izlaza. Naravno, psihoterapija je metod koji se pokazao korisnim za rešavanje ovakvog tipa problema. Naredni korak je obraćanje psihijatru.
Ukoliko sami ne možemo da se izborimo sa psihičkim stanjem, uvek treba imati na umu da postoje stručna lica i službe koje se mogu biti od pomoći. Preporučujem da nikako ne postavljate sami sebi dijagnoze ili tretmane lečenja. U slučaju da se osećate loše i imate potrebu da sa nekim razgovarate, možete kontaktirati neko od brojnih udruženja koja besplatno pružaju ovakav vid psihološke podrške za mlade. Kontakti koji vam mogu biti od koristi:
Psihološko omladinsko savetovalište – 062/871-28-08, mejl: psiholoskosos@gmail.com
Psihološko savetovalište za mlade Novosadskog humanitarnog centra– 063/694-677, mejl: savetovaliste.nshc@gmail.com
Hvala našoj Bojani koja nam je izašla u susret i svoje stručno znanje podelila sa nama. Nadam se da vam je tekst bio koristan i zanimljiv!
Autorka: Milana Đukić, volonterka Medija tima