Dajna Marinković: Ne postoji deo mog posla koji ne volim, čak i kada u nekim stvarima ne uživam

Godinama sam pokušavala da svojim najbližima objasnim šta je to omladinski rad i čime sa ja bavim. Najbliže što smo došli u razumevanju je: ona radi sa mladima neke edukacije i zabavne stvari. Da bih približila svoj posao, često govorim da je to kombinacija psihologije, pedagogije, savetovanja, obrazovanja i slobodnog vremena. Izgleda da je ljudima najlakše da tako razumeju. Onima koji su malo više biznis-orijentisani kažem: pišem i sprovodim projekte i programe koji su usmereni na osnaživanje mladih. Meni bliskim osobama koje se bave aktivizmom u objašnjavanju često koristim vrednosne odrednice, kao što su: aktivizam, volontiranje, razbijanje predrasuda, socijalno uključivanje, aktivno učešće. Te ključne reči pomažu ljudima da se odrede u odnosu na ono što radim i lakše shvate gde je moje zanimanje u odnosu na njihov život. Međutim, kada biste ih pitali šta znači biti omladinski radnik tj. radnica, verovatno niko od njih ne bi mogao da vam objasni.

Ali kako sam ja uopšte došla do toga da se bavim omladinskim radom?

Ušla sam u omladinski rad zato što je moja mama, kada sam imala 16 godina, čula na radiju da organizacija koja vodi omladinski klub u malom mestu Muo, pored Kotora – traži volontere i volonterke (u to vreme, ja sam živela na Ostrvu cvijeća, u opštini Tivat, što je na 11 kilometara od omladinskog kluba; 21 kilometar ukoliko idete autobusom oko zaliva, što je u stvari bio i jedini način kako sam ja mogla da dođem do omladinskog kluba – Ostrvo cvijeća i uopšte relacija Tivat – Kotor imaju očajnu vezu kada je javni prevoz u pitanju).

U ironičnom obrtu, omladinski rad je po svojoj definiciji dobrovoljan – mladi u njemu učestvuju svojevoljno – a to definitivno nije kako bih ja okarakterisala moj prvi susret sa omladinskim radom. Majka me naterala (ne preterujem, bilo je natezanja i raspravljanja) da se sa svojom godinu dana mlađom sestrom (jer ako idem ja, onda mora i ona) i najboljom drugaricom (ne pitajte me kako sam nju ubedila da krene sa nama, verovatno je prilika za šetnju po Kotoru bila dobra motivacija) zaputim u Omladinski klub Muo, bez ikakve ideje zašto tamo idem i šta se od mene očekuje. Dva autobusa i nakon gotovo sat vremena putovanja našle smo se ispred omladinske radnice Ive, u staroj kući na Jadranskoj magistrali. Ne sećam se ni razgovora, ni atmosfere, ali od tog oktobra 2009. godine moj život je bio unapred određen.

Omladinski klub postao je bezbedan prostor za mene, gde sam svakog petka uveče sa svojim vršnjacima i vršnjakinjama igrala asocijacije, gledala filmove, radila domaće zadatke onda kada mi se ništa pametnije nije radilo, čitala knjige kada sam bila sama. Iz nedelje u nedelju, nekolicina nas iz Tivta smo zajedno sedali u autobus, vozili se do Mua i tamo provodili 3 – 4 sata. Naravno, povremeno smo i akcijali – krečili smo zid osnovne škole u Prčnju (još jedno klasično bokeljsko mesto, pored Mua), informisali stanovištvo Kotora po Starom gradu o Omladinskom fondu, išli na kamp posvećen implementaciji lokalnih akcionih planova za mlade, sprovodili radionice vršnjačke edukacije po osnovnim školama u Kotoru, pokrenuli prvu omladinsku televizijsku emisiju na TV Budva, godinu dana emitovali omladinsku radio emisiju Jamming u tri lokalne opštine u Boki Kotorskoj. U te tri godine do kraja srednje škole učestvovala sam u toliko projekata, obuka i aktivnosti da ne bih znala ni da ih sve nabrojim, ali svako iskustvo je bilo toliko dragoceno i ostavljalo traga na meni a da to nisam ni primetila. Od ljudi sa kojima sam volontirala, do omladinskih radnika i radnica koji su me bodrili, podržavali, vozili kada autobusa nije bilo ili kada bi se volontiranje odužilo, pa sve do mladih sa kojima sam radila u svom prvom iskustvu kao asistentkinja omladinske radnice…

Svi ovi ljudi na neki način pokazali su mi da čak i kada deluje da nemamo mnogo opcija (a kada živite u mestu koje se zove Ostrvo cvijeća, deluje da nemate mnogo mogućnosti), negde u svetu postoji prostor i osobe koje će vas podržati da sa njima budete ono što jeste i sanjate čak i kada deluje da ti snovi nisu mogući. Ono što je bilo malo poznato ljudima oko mene, je da se moj otac, u trenutku kada sam ja kretala u srednju školu, preselio u Beograd, da mu je vojna penzija bila ukinuta u komplikovanim administrativnim procedurama i da smo jedno vreme živeli od socijalne pomoći i povremenih prihoda koje je moja majka zarađivala čisteći kuće i skupljajući mandarine, a često smo upravo sestra i ja pomagale (naročito vikendima). Omladinski klub i omladinski radnici/e za mene su postali prostor da pobegnem od tragičnosti svog života i neretko sam novac koji je bio namenjen užini trošila upravo na autobusku kartu do Mua (srećom, omladinski radnici/e su uvek vodili računa da imamo bar nešto da pojedemo u klubu, a i novac za kartu bi nam bio refundiran, tako da je preskočena užina ujedno značila i uštedu novca za sledeći dan u školi). Često se dešavalo da nemam novac za odlazak do Mua pa bi neko od omladinskih radnika/ca dolazio po mene na Ostrvo i vozio me do Mua i nazad.

Imala sam kolegu koji je govorio da je upravo moje životno iskustvo razlog zbog kog sam danas, kao omladinska radnica, najviše i okrenuta mladima sa smanjenim mogućnostima, jer znam šta jedan omladinski radnik ili radnica može značiti mladoj osobi. I verovatno je u pravu. Ja sam imala sreću da u svom uglu imam ne samo jednog ili jednu, već čitav tim omladinskih radnika i radnica, koji su svako na svoj način ostavili trag na moj život i uticali na moje samopouzdanje, moju samostalnost, moju odgovornost, odlučnost i upornost.

U trećem srednje sam prvi put došla na ideju da bih mogla da studiram omladinski rad. Naišla sam na jednu od promotivnih publikacija Univerziteta Jonšeping (ili Jenčeping, zavisi sa kim razgovarate) i, u razgovoru sa svojim omladinskim radnicama saznala da u stvari ono što one rade – mogu raditi i ja (da se razumemo, moje tadašnje razumevanje njihovog posla bilo je vrlo površno – dopadalo mi se da za mlade osmišljavam radionice i aktivnosti, da putujem i razgovaram o mladima). Moje planiranje je otišlo toliko daleko da sam uspela da ubedim svoju majku kako je sasvim moguće da studiram u Švedskoj (iako smo živeli od minimalne plate), kako moj ujak koji živi u Švedskoj može da bude podrška (i novčana i moralna), kako je to savršen izbor za mene. Par meseci kasnije napustila sam ove snove – realno, kako sam uopšte zamišljala da moja porodica može da finansira moje studiranje u Švedskoj, pored mlađe sestre i brata koji takođe treba da se školuju? Oprostila sam se sa idejom da ću studirati omladinski rad, utešila se sa starom dobrom: Ko zna zašto je to dobro; i nastavila sa malo realnijim planovima za svoju budućnost (igrom slučaja, godinama kasnije sam saznala da tada svakako više nije bilo tog programa na Univerzitetu Jonšeping i, neću lagati, negde u meni ovaj napušteni san konačno je spakovan i odložen kao jedna od zanimljivih anegdota na mom putu ka diplomi omladinske radnice).

Izabrala sam da upišem Pravni fakultet u Novom Sadu, radila dva posla tokom leta kako bih skupila novac za prijemni ispit i upis i upala na budžet u svojoj prvoj godini studiranja. Međutim, fakultet nikada nisam završila, a sada više i ne planiram. Sada, nakon 10 godina života u Novom Sadu, ne kajem se ni za jednu od svojih odluka. Čudnim spletom okolnosti, omladinski rad je čekao na mene upravo ovde. Iako sam godinama izbegavala da se aktiviram u omladinskom radu i organizacijama Novog Sada (govorila sam sebi da je možda sada konačno vreme da se fokusiram na svoje formalno obrazovanje, nakon što sam gotovo čitavu srednju školu više vremena provela na volonterskim aktivnostima nego časovima), igrom slučajnosti, retrogradnim Merkurom, višom silom (ili kojim god razlogom da se vi vodite kada se kockice vašeg života poslože), 2017. sam postala apsolventkinja i naišla na tromesečni posao na projektu koji je podrazumevao držanje radionica srednjoškolcima/kama o instituciji zaštitnika građana. Iako je zahtev bio posedovanje diplome Pravnog fakulteta, ipak sam se prijavila jer sam smatrala da ne postoji pravnik ili pravnica koji/a ima toliko iskustvo u radioničarskom radu kao ja (da, ovo sam zaista mislila, neskromnost je samo jedna od osobina kojima se rado hvalim).

Rad na ovom projektu koji je vodila Omladina JAZAS Novi Sad doveo me do Centra za omladinski rad, sa kojim je JAZAS delio prostorije. Tada još uvek nisam znala šta CZOR radi, pa ni da postoji, ali algoritmi društvenih mreža su mi 4 meseca kasnije preporučili CZOR-ov univerzitetski kurs ,,Liderstvo i razvojni omladinski rad u zajednici’’, koji se sprovodi sa Univerzitetom Jonšeping. Ne lažem vas kada kažem da mi je, kada sam ugledala taj oglas, srce brže zalupalo. Za mene je to bio znak koji mi šalje direktno univerzum, znak da je sve ono što sam želela i smatrala da mogu da radim sa svojim životom, zaista imalo smisla, znak da su sve odluke koje sam donela na ime ’’ko zna zbog čega je to dobro’’ zaista bile ispravne. Nikada nisam bila toliko nervozna kao kada sam slala prijavu za kurs ili kada sam bila na intervjuu. Iskreno, osim užasne nervoze i panike u stomaku, ne sećam se ničega sa tog razgovora. Ali primljena sam na kurs, godinu dana kasnije dobila sam svoju diplomu a nepunih mesec dana nakon toga zvanično sam i zaposlena kao omladinska radnica u CZOR-u.

Preskočimo četiri godine kasnije i ja sam i dalje tu. Napredovala sam sa pozicije na poziciju i sada sam menadžerka programa omladinskog rada, a takođe sam i predsednica Upravnog odbora Nacionalne asocijacije praktičara/ki omladinskog rada. Ne postoji deo mog posla koji ne volim, čak i kada u nekim stvarima ne uživam. Sa svakim novim projektom, zadatkom, novom mladom osobom, susretom sa novim omladinskim radnikom ili radnicom osećam se ispunjeno, jer u isti mah živim svoj san i vraćam nazad zajednici koja mi je pomogla da do toga dođem. Radim na prepoznavanju i unapređenju omladinskog rada, na pružanju podrške mladima jer je neko bio tu za mene kada mi je trebalo da pobegnem od realnosti ali i kada sam konačno bila spremna da se sa njom suočim. Tek godinama nakon mog srednjoškolskog iskustva u omladinskom radu, postalo mi je jasno šta je sve omladinski rad učinio za mene. Kako sam zahvaljujući tim iskustvima postala neustrašiva, postala svesna da moj glas treba i može da se čuje i na sastancima sa ljudima koji mladoj osobi deluju jako daleko i jako važno, a koji odlučuju o tome kako će naši životi izgledati. Zahvaljujući omladinskom radu prihvatila sam sebe i sve svoje osobine koje sam kao tinejdžerka smatrala manama ili nedostacima (recimo, moj glas zvuči potpuno drugačije uživo i na radiju/televiziji, ali zahvaljujući omladinskom radu prihvatila sam ovaj deo sebe i zaista uživam da govorim za radio ili televiziju o svom poslu i aktivnostima koje radimo). Omladinski rad dao mi je priliku da razmišljam i naglas govorim ono što mislim o stvarima i vrednostima koje su mi kroz odrastanje nuđene kao zdravo za gotovo (na primer, da li želim da se udam i da li želim da imam decu), a veštine komunikacije koje sam savladala sam više puta koristila u porodičnim konfliktima i predlagala kao alate kada se drugi nađu u konfliktnim situacijama (na večitu iritaciju mog partnera koji smatra da zbog omladinskog rada imam i suviše razumevanja prema ljudima). Zbog omladinskog rada ne bojim se promena, već im se radujem i izlazim iz svoje zone komfora iako mi je neprijatno, jer sada znam da u tim situacijama najviše rastem.

Ne znam šta je mojoj majci bilo u glavi kada me je naterala da odem u Omladinski klub. Ne znam da li je to uradila jer je želela da mi pronađe nešto čime ću se zanimati u slobodno vreme ili zato što je možda volontiranje asociralo na njeno odrastanje u Jugoslaviji i omladinske radne akcije. Iskreno, nikada je nisam pitala. I možda nikada neću uspeti da onima koji nisu prošli slično iskustvo objasnim čime se ja bavim, ali i to je u redu. Jedna od najvažnijih lekcija koju sam naučila posle svog iskustva je da, na kraju krajeva, nije važno da mladi shvataju da su u omladinskom radu i nije bitno da li uopšte razumeju šta je omladinski rad, važno je samo da znaju da smo tu za njih, da smo podrška kada im zatrebamo i da nisu sami.